...
Покајање је у ствари, буна човека против себе самога, каже Владика Николај. То је буна против старог човека, човека огрезлог у грехе и страсти и тиме удаљеног од Бога, јер сваки грех удаљује од Бога, па човек огрезао у гресима одлутао је у "даљину земље" где се лице Божије не види. Да би такав човек постао "нова твар" по апостолу Павлу, мора прво "доћи к себи" попут блудног сина, и покајати се.
Почетак тога је буђење из летаргичног сна греха, због чега свети Апостол и довикује успаваним у гресима: "устани ти који спаваш, васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос" (Еф. 5,14) Када човек, пробудивши се, сагледа своје грехе, згади се на њих и омрзне их, то је почетак покајања. Тек тада ће моћи да осети у срцу право раскајање и да са смелошћу пред духовником исповеди своје грехе, да изврати душу своју пред њим и Господом својим, Који невидљиво присуствује и прима исповест, да покаже све ране душе своје, и да са надом на милост Божију завапи: "Господе, погледај, сва се душа моја огубала и нигде здрава места на њој! Опрости и помози!"
О Светој Тајни Покајања и исповедања грехова говорили су и писали многи Свети Оци и учитељи Цркве Божије од самог њеног почетка, па све до данас. Но нико боље и јасније дефиниције покајања није дао од светог Јована Лествичника. Тако он, у својој књизи лествица, а у поуци (=степеници) петој пише: "Покајање је завет са Богом да ће се водити један нови живот. Покајање је купац смирености. Покајање је неопозиво одрицање од сваке жеље за телесним добрима. Покајање је кћер наде и прорицање безнадежности. Покајање је помирење с Господом путем вршења добрих дела супротним пређашњим гресима. Покајање је очишћење савести. Покајање је добровољно трпење свих мука... Покајање је јако изнуравање стомака и шибање душе силним осећањима". И на другом месту св. Отац продужава: "Покајање је повратак од неприродног (начина живота) ка природном, и од ђавола к Богу... Покајање је одвраћање од греха... Покајање је напуштање ранијих (грешних дела) и жалост због њих".
Па ипак, постоји нешто што саму исповест и покајање онтолошки чини немогућом и због чега иста остаје бесплодна. Тако, по страшним речима Јосифа Вријенија, које је написао: постоје четири ствари, од које ако барем једну човек има, нити се може покајати, нити његову молитву Бог прима. А то су: ако се горди, ако нема љубави, ако осуђује неког грешника и ако злопамти на некога".
Отуда је јасно да право покајање не може бити ствар тренутне загрејаности. Оно мора бити стално расположење душе, јер такав смисао и имају речи светог апостола Павла упућене Коринћанима: "Ако би само себе осуђивали, неби осуђени били" (1 Кор.. 11,31). Тако су покајање схватили и свети Оци и подвижници који не виде краја покајању. Оно траје колико и живот човеков. Зато што "много пута грешимо сваки дан" зато морамо увек осећати себе грешним и кајати се. "Нема краја покајању" вели преподобни Марко Подвижник, "до саме смрти, и за мале и за велике. А свети Јован Лествичник, који је сагоревао у небочежњивим подвизима, саветује: "Ми нећемо бити окривљени, браћо, зато што нисмо чинили чуда, што нисмо благовестили, што нисмо достигли виђења, него зато што се нисмо кајали и плакали за грехе наше".
...
Тиха молитвена нада привлачи милост Божију. Уосталом, из руку Божијих ништа не можеш истргнути на силу, док је сузама све могуће! Подај Господе! Подај Господе! Истрајавати треба, и не постоји право, него је све - милост!-Св. Теофан Затворник
Све што просите у Господа Бога - све ћете примити, само нека то буде на славу Божију или на корист ближњег, јер и корист нашег ближњег Бог рачуна у Своју славу, због чега и говори: " Све што учинисте једноме од ових малих, Мени учинисте". Зато немојте имати никакву сумњу да Господ Бог, можда, неће испунити ваша мољења - само нека су она усмерена или на славу Божију или на корист и назидање ближњих. Па чак ако би нешто било неопходно и за неку вашу личну потребу или корист или успех, чак и то ће Господ Бог изволети да вам пошаље исто тако брзо и добропослушно, само ако је то за вас крајња нужда и неопходност. Јер, Господ љуби оне који Њега љубе, добар је Господ према свима, милује Он и дарива и оне који не призивају име Његово, милост се Његова огледа у свима делима Његовим, вољу оних који Га се боје извршава и молитву њихову услишава и сваки савет њихов испуњава - испуниће Господ сва мољења твоја! Бојте се само једнога - да не просите од Господа оно за чим немате крајњу нужду. Неће вам Господ ни то одрећи, због ваше православне вере у Христа Спаситеља, јер Он "неће предати жезла праведника на коцку грешницима и вољу слуге Свога Давида неизоставно ће извршити, али ће, ипак, тражити од њега одговор зашто Га је узнемиравао без особите нужде и просио од Њега оно без чега је могао.-Свети Серафим Саровски
...
МОЛИТВА
Молитва је обавеза хришћанина, и то прва обавеза (дужност), коју су они дужни испуњавати. (Прота Ј. Толмачев).
"Има вријеме свакој ствари под небом" (Еклес. 3, 1); па зар онда немати времена за молитву, која је прва ствар под небом? (Филарет, митроп. Московски).
Кад има времена за забаве, зар се онда може ко пожалити на немање времена за рад на молитви?
Не налази времена молити се само онај који неће да се моли. (Инокентије, митроп. Московски).
Ма колико велики били твоји дневни послови, ма колико велики био труд и рад твој којим зарађујеш себи храну, ти ипак, нема сумње, можеш одвојити себи неколико првих часова дана и ноћи зарад молитвеног бесјеђења са Богом, а у продужењу дана одвојити бар по неколико минута ради сјећања Бога и молитвенога обраћања к Њему својима мислима. Па и усред труда и занимања, ако је могуће, не треба напуштати молитву. "Посао у руци, а молитва у устима", говори један подвижник.
Дјело молитве треба да буде прије свију дјела и послова, стога што се без њега не може свршити никакво друго добро дјело. (Филарет Московски).
Молитва је први дар Божији, кроз којега се сви остали дарови задобијају.
Да би просјак добио милостињу - треба да пружи руку, да би дијете узело себи храну - треба да отвори своја усташца; слично овоме потребно је да човјек тежи к Богу, да добије благодат Божију - треба да има отворену душу. Молитва је пружена рука за задобијање милости Божје; она је отворена уста ради окушања небеског пића. (Филарет Московски).
Молитва, као златни кључ, отвара нам сва богатства милосрђа и дарова Божијих. (Димитрије, арх. Херсонски).
Молитва узлази, а благослов Божији силази.
Неопходност, корист и сладост (пријатност) молитве потпуно знају, виде и осјећају небесни духови, и стога они не престају "дан и ноћ" (Откр. 4, 8) узвишавати се ка Богу и сједињавати се са Њиме у молитви. "Уморити се молећи, значило би за небеске становнике исто што и нама дисати", говори Инокентије, архиеп. Херсонски.
Молитва је за душу исто што и храна за тијело; стога и недостатак молитвеног расположења осјећа се у души толико колико и недостатак такозванога апетита, или немоћи и болести за тијело.
Ако не осјећамо у молитви пријатност сједињења са Господом, не ојачавамо унутрашње, зар се онда тиме не испољава у души нашој исто стање какво бива у тијелу када нам се и укусна јела не допадају и чине нам се неукусна?
Без молитве наш духовни живот и гладује и жеђује и умире. (Св. Златоуст).
Опасно је и достојно сажаљења стање хришћанина који се не моли. У срећи и у добру он је поносит и горд; у несрећи је малодушан и тужан; у заблудама - нема наставника; у слабости - нема потпоре, у искушењу - нема друга.
У молитвама другога имају потребе и Свети; но ко се не моли сам за себе, томе неће помоћи ни праведници (Јак. 5, 16; Рим. 15, 30).
Велику моћ имају молитве Светих, но само тада када се и ми сами често и свесрдно молимо. (Духовни Патерик).
Вјера, нада и љубав су коријени молитве. Ако су ти корени чврсти, онда се молитва сама собом унутра покреће и објелодањује се с поља. Јер, као што свјежи коријени, хранећи се топлотом и влагом, сами природно дају клицу, тако и душа, загријевана свима врлинама, неопходно моли се и живи молитвом.
Не вољети молити се - значи не вољети самога Бога.
Као што риба живи у води и водом, тако и душа, која Бога љуби, живи у молитви и молитвом. А то произилази отуда што душа, која Бога љуби, непрекидно тежи и жуди да бесједи са милим јој Створитељем. Та тежња бива понекад тако велика да људи, силно љубећи Бога, моле се Богу и у сну и притом тако силно, да понекад сузе умилења прекидају им сан. О томе се говори у књизи Пјесма над Пјесмама: "Ја спавам, а срце је моје будно" (5, 2), тј. ,Ја спавам, а срце моје будно-љуби Бога, тражи Бога, моли се Богу, наслађива се Богом. Ја спавам, а срце моје не спава, гори, свијетли, пребива на небу". (Јаков, архиеп. Нижгородски).
Не хтјети се молити - значи не хтјети бити са Богом.
Ако немаш молитвеног духа, старај се све више и више да познаш, с једне стране, своје ништавило, а са друге - богатство дарова благодати Божанске. Тада ће побожна молитва сама собом потећи из срца твога. (Прота П. Соколов).
Да би се свикнули и срасли са молитвом, не очекујте расположење према њој, но принуђавајте себе, стога што се "Царство небеско с напором осваја, и подвижници га задобијају " (Мат. 11, 12). Многи, у ишчекивању унутарњега нагона, мало по мало су се сасвим оканули молитве. (Прота Аврам Некрасов).
Расположење за молитву често се појављује у вријеме саме молитве.
Приморавај себе дугој молитви, молитва је свјетлост за душу. (Ава Исаија).
Као што је из облака муња, тако су из молитве свјетлост истине и разумијевања. (Филарет Московски).
Ништа тако не потпомаже успијевању у врлинама као често бесјеђење са Богом (тј. молитва). (Св. Златоуст).
Онај умије добро да живи, ко умије да се добро моли. (Блажени Августин).
Молитва одржава добре у добру, а зле, по милости Божјој, чини добрима.
Бива да понеки отпочне молитву као грешник, а доврши је као праведник. Толика је и таква милост Божја!
Молитва је слична густом облаку који час заштићава од злих и жестоких мисли, час орошава и освјежава потоцима суза оне који се у њој подвизавају. (Блажени Августин).
Да би могли затегнути ослабјеле од сувоте конопце ради подржавања катарке на лађи, њих квасе водом; покваси и ти ослабјелу од зноја страсти суву душу твоју сузном молитвом и ум ће се твој укријепити ради чувања од мисаоних и страсних вјетрова. (Андријан Југски).
Прекрасна је за душу бања - сузе за вријеме вршења молитве; но после молитве сјећај се о чему си тада плакао. (Св. Нил Синајски).
Буди свагда расположен онако како биваш расположен у вријеме искрене молитве.
Када прође час, два и три после молитве и ти примијетиш да узбудљиви жар у теби готов је да се постепено угаси, пођи опет на молитву и загриј охладњелу душу твоју. (Св. Златоуст).
Молитва није само средство за врлину, него је и сама она врлина.
Моли се Богу тако као да би Га гледао, стога што Он доиста види тебе. (Ава Нестерон).
Зашто при молитви оборе (искрени мо-литвеници) очи доле к земљи? Ради тога што стоје пред Свесветим Лицем Свевиш-њега Бога.
Узалудне су и некорисне молитве, мољења и молбе када се врше без страха и трепета, без трезвености и бодрости. Када, приступајући цару, човјеку, сваки од нас износи своју молбу са страхом и бојажљивошћу и са свеколиком пажњом, тим више и већма то треба чинити пред Богом, Господаром свију и Христом, Царем царева и Господаром господара. Пред Њим треба макар сличним начином стајати и таквим начином пред Њим вршити своје молитве и мољења. (Ава Евагрије).
Пази на себе шта радиш (у молитви) и са киме бесједиш, да твоја молитва не постане гријехом.
Најљепша је молитва она у којој се просто и од срца излажу потребе пред богатим љубављу Богом. (Прота П. Соколов).
Онај који се само устима моли, ваздуху се моли, а не Богу; Бог обраћа пажњу на ум, а не на ријечи, као што раде људи. (Св. Петар Дамаскин).
Молитва, која се са небрежењем (непажњом) и лијеношћу врши јесте брбљивост и бесмислица. (Св. Антоније Велики).
Молитве наше већином бивају неуслишене, или, како се говори, не долазе до Бога стога што не долазе ни до нас самих, јер не излазе из наше душе и из нашег срца. (Свештеник А. Шчукин).
Ти сам не чујеш (не слушаш) своју молитву, па како тражиш да Бог услиши твоју молитву? (Св. Затоуст).
Или ви мислите да ће Бог обратити пажњу на молитву, на коју ни ви сами не обраћате пажњу? (Филарет Московски).
Дејство на душу дуге, но непажљиве молитве слично је дејству падања јаке кише на плехане кровове, са којих се слива сва вода ма колика се излила, немајући никакво дејство на сами кров. Супротно томе, пажљиву молитву можемо упоредити са благотворном кишом, која орошава посијана поља и утиче на рашћење посијаног сјемена, спремајући тиме богату жетву.
Расијаност и хладноћа (мртвило) на молитви, на шта се сви жале, готово свагда проистиче од тога што ми почињемо наше молитве без претходне припреме. Земљодјелац не сије сјеме по њиви прије него ли њиву најприје како треба припреми. Имајући намјеру да се јавимо (лично станемо) пред какво важно лице и да га за нешто замолимо, ми најприје поразмислимо шта ћемо пред њим рећи. Тим прије и више не треба да се јављамо молитвено пред лице Божије прије него ли се најприје како треба припремимо. "Прежде даже не помолишисја, уготови себе, и не буди јако человјек искушаја Господа[1]" (Сирах 18, 23), вели Свето Писмо.
Треба најприје да очистимо себе, а затим да бесједимо са Чистим (Богом). (Св. Григорије Богослов).
Само чиста душа излијева искрене молитве Богу. (Ава Исаија).
Какви желимо да будемо у вријеме молитве, такви треба да будемо прије вршења молитве. Дух наш у вријеме своје молитве насигурно добија расположење од претходног стања, и молећи се, узноси се ка небесноме, или се спушта до земаљског, са оним истим мислима каквима се бавио пред молитвом. (Ава Исак).
Као што дим од туле сламе пецка очи, тако и памћење зла (тј. злоба на срцу против кога, и уопште све грешне страсти) узнемирава ум у вријеме молитве. (Св. Нил Синајски).
Оно чиме је била душа заузета до молитве, неопходно долази на памет и у вријеме молитве и њеног тока. Стога, прије почетка молитве, ми смо дужни да ставимо себе у такво стање у каквом желимо да будемо за вријеме њено. (Ава Исак).
Моли се за саму молитву да она буде онаква каква треба да буде.
Права молитва састоји се не у покретима уста, не у клечењу на кољенима и подизању руку горе; она треба да буде у изливању срца и као у тананом кађењу душе пред Творцем; у овоме смислу унутарња молитва, која се не исказује ријечима, јесте најбоља, и ово савршенство у молитви дужни смо достићи. Но ко се може молити таквим начином с почетка, чим му се то прохте; ко може у једанпут прећи од расијаности у самоудубљење, пренијети се од земље на небо без припреме, без постепеног прелаза? Отуда, усна молитва и оно што се са њом сједињава, тј. мјесто и вријеме, понављање једних истих ријечи, разни спољашњи знаци, сам положај тијела и остало - све ово сачињава припрему, прелаз и, тако рећи, свештену гимнастику унутрашње молитве. (Огјуст Никол).
Почетак молитве састоји се у томе да одгонимо наилазеће помисли, при самој њиховој појави; средина молитве је у томе да ум затварамо у ријечи које произносимо (или у мисли); а савршенство молитве је - усхићење (и узношење) ка Господу. (Св. Јован Лествичник).
У вријеме молитве, када се тијело твоје прегиба ка земљи (тј. метанише), душа твоја нека се узноси горе - ка Богу.
Не напуштај молитву докле не видиш да су њена топлина и сузе отишле од тебе. Јер може бити, кроз цијели живот свој нећеш имати таквога времена за опроштај гријеха својих. (Св. Јован Лествичник).
Ко жели и хоће да му Бог услиши молитве, тај је дужан да слуша Бога у испуњавању заповијести Његових. (Андријан Југски).
Прими законодавца Бога (тј. слушај га) и Он ће примити тебе молећег се (тј. послушаће те). (Св. Нил Синајски).
Послушност изазива послушност. Ако ко слуша Бога, и Бог ће њега послушати. (Ава Миос).
Не може се ни замислити да ће Бог одбити онога човјека који Бога слуша, стога што Он није далеко од човјека. Но наше жеље противне Њему (а тим више дејства и дјела наша) стављају препреку да нас Он услиши. (Ава Исаија).
Бог не обраћа пажњу на молитву само онога човјека који сам није пажљив, који не уважава Бога и не извршава наредбе Његове. Дакле, од самога човјека зависи хоће ли Бог примити молитву његову или не.
Када желимо да нам Бог укаже милост своју, онда смо прије свега дужни потрудити се да будемо достојни те милости. (Св. Златоуст).
Не покоравајући се заповијестима Божијим ти тиме чиниш то да, кад би се чак и свеци молили за тебе, не би били услишени. (Св. Нил Синајски).
Неко је рекао Св. Ави Антонију: "По моли се за мене". - На то му је старац одговорио: "Ни ја, ни Бог неће те помиловати, ако ти самога себе не помилујеш и не благоугодиш Богу".
Вјера је кључ за испуњење молитве. Гдје вјере нема, тамо је и молитва без успјеха. И тако, ако твоје молитве остају понекад узалудне, пази да ли прије свега имаш вјеру. (Прота П. Соколов).
Чуда молитве - с вјером вршене - многоразлична су и велика. Молитва је зауставила потоп, дала дјецу нероткињама, опустошила логоре војничке, раздијелила море, раздвојила Јордан, зауставила ток сунца и мјесеца, извукла из јама баченога у јаму, извадила из ватре бачене у зажарену пећ, спасила из бездана морског прогутаног морем. (Св. Јаков Низибијски).
Не погорди се ако си се помолио за друге и био услишен, стога што је то вјера њихова подејствовала и извршила. (Св. Јован Лествичник).
Ко не сматра себе грешником, тога молитву не прима Бог. (Св. Исак Сирин).
Ако хоћеш да ти молитва узлети к Богу, дај јој два крила: пост и милостињу.
Молитва без љубави не бива услишена. (Филарет Московски).
За вратима остају и не долазе до Бога (тј. не бивају услишене) оне молитве које се упућују к Богу без љубави, стога што једино љубав отвара врата молитви. (Св. Јефрем Сирин).
Узалудне су молитве човјека који хоће да се свети, тј. жели освету. (Ава Исаија).
Ко хоће да би му Бог брзо услишио молитву тај треба, чим устане на молитву, прије сваке друге молитве, па и за самог себе, да се најприје помоли Богу за непријатеље своје и ради тога ће Бог услишити сваку молитву његову. (Ава Зенон).
