2. Према томе, желећи да чисто вршиш дело (молитве), испитај најпре свој ум, тј. шта је у њему, да би говорећи: "Помилуј ме", и ти сам миловао онога који те моли; да би говорећи: "Опрости ми", и ти сам, јадниче, опраштао; да би говорећи: "Не опомињи се мојих сагрешења", и ти сам заборављао грехе свога ближњега; да би говорећи: "Не помињи зла која сам вољно или невољно учинио", и ти сам превиђао (свом ближњем). Ако је потребно, ти чак не треба ни да помишљаш ништа у односу на друге људе. Ако ниси дошао до тога, твоја молитва је узалудна: Бог те, сагласно свим Писмима, не слуша. Опрости ми.
3. Још је Господ у молитви у Јеванђељу од Матеја рекао: И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим (Мт.6,12). А у Јеванђељу од Луке је рекао: Ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески (Мт.6,14). Код Светог Луке је речено: Опраштајте, и опростиће вам се, (Лк.6,37). (Тиме као да је рекао): Ја ти сву љубав предадох, како би и ти (своме ближњему) учинио оно што себи желиш од Бога. Ти ћеш бити ослобођен од својих (грехова) сагласно са мером у којој си ти људима опраштао. Ти си то дужан чинити уколико си очистио срце своје према свакој (словесној) твари (Божијој) и уколико немаш злопамћења ни према коме: јер, Бог је истина, а не само речи језика. Према томе, сваки човек сам себе вуче у геену, и сам себе разрешава од ње. Ништа није упорније од воље, било да се устреми ка смрти или ка животу.
4. Блажени су они који се, заволевши вечни живот, не спотичу. Према томе, потребно је да се подвизаваш у труду и зноју, сакривено у срцу, против помисли која те мучи, како не би дозволио да њена стрела рани твоје срце. Неће ти бити тешко да је излечиш уколико свагда будеш пред очима својим имао грехе своје. Вести да ти је неко учинио зло супротстави своју добру жељу да му не узвратиш у срцу своме, да га не вређаш, не осуђујеш, не разглашаваш и не предајеш у свачија уста. После тога можеш помислити: "У мени нема ничег рђавог [према њему]". Уколико у себи имаш страх од геене, победићеш зле (помисли) које те подстичу да узвратиш ближњему. Тај страх ће ти говорити: "Несрећниче! Молиш се због својих грехова и Бог те све до данас трпи и не открива их (пред свима), а ти свога ближњега са гневом бацаш пред свачија уста. Очигледно је да се ниси покајао за грехе своје кад у срцу свом немаш никаквог снисхођења (према ближњем)".
5. И тако, ако се смекша срце твоје и ти се сачуваш од сваке злобе, посетиће те милост од Бога. Ако ти је, пак, срце лукаво и жестоко према ближњему, (знај) да се још ниси сетио Бога. Опрости ми. Ја сам ништаван и посрамљен гресима. Пишући ово, са стидом покривам лице своје у срцу свом.
6. Сви напори човекови су узалудни уколико не достигне до природног стања Сина Божијег. Сејући своја семена, земљоделац очекује да их сакупи у много већој количини. Међутим, ако наиђе штетни ветар, његово срце обузима непрестана жалост, јер му је пропало и семе и труд око обрађивања земље. Свети апостол Петар, који је распет у Риму, тражаше да га обесе главом на доле, указујући на тајну противприродности која је овладала сваким човеком. (Тиме) он (као да) је рекао да се сваки крштени обавезује да разапне злу противприродност која је постигла Адама и која га је свргла са његове славе у злу срамоту и вечни стид. Због тога ум треба да се храбро подвизава и да омрзи све што човек примећује (као противприродно). Против тога треба да непријатељује најогорченијом мржњом до краја.
7. Ево главних (страсти, које су противприродне за човека) и које су овладале свим синовима Адамовим: користољубље, частољубље, [искање] покоја, хвалисање због напуштања (нечега) у потпуности), украшавање тела како би било чисто и лепо, тражење доброг одела. Све то храни сласт похоте коју је змија положила у уста Евина. Преко тих злих помисли које су нас начиниле непријатељима Божијим и ми познајемо да смо синови Адамови.
8. И тако, блажен је онај ко се распео, ко је умро, погребен и васкрсао у обновљењу, ко се види са природом Исусовом и који иде за Његовим светим стопама, којима је ишао док је био Човек (на земљи) ради Својих светих делатника. Његове црте су: смиреноумље, сиромаштво, нестицање, праштање, мир, подношење увреда, безбрижност према телу, одсуство страха пред нападима злобника. Највеће, пак, јесте знање свих догађаја унапред и дуготрпљење према људима са кротошћу. Онај ко је то достигао и ко је састругао са себе противприродност, јасно показује да је Христов, да је од Сина Божијег, да је брат Исуса, коме приличи слава и поклоњење у векове векова. Амин.
