Читава борба и подвиг човеков у војујућој Цркви за свој смисао и циљ има, победу над оруђем зла, које је одбацивање воље Божије. Све што води супротстављању /Богу/, све оно што води издаји и одбацивању Њега, јесу искушења, и она свој почетак имају у различитим узроцима. Назив искушења долази од њихових својстава, јер кроз борбу и подвиг задобијамо искуство у ратовању и научавамо се тајнама расуђивања Божијег, Којим Бог управља својом творевином. Облици искушења су различити, али је њихово значење исто. Да нас покажу страшљивим и неверним Богу, да нас одвоје од обећања датих онима који верују у добра, која су "васкрсење и живот". Искушења свагда показују да нису без циља и случајна, како можда неки мисле, и она нису само производ зле воље било демона било човека. Изазивачи и доносиоци искушења углавном су познати и горки. Искушења, међутим, нису њихова слободна дела, него их она стално узнемиравају . Ако је "вама и коса на глави сва избројана (Мт. 10, 30)" и ако "дакле, није ни до онога који хоће, ни до онога који трчи, него до Бога који милује (Рим. 9, 16)", тада уистину "као у слици ходи човек, али се узалуд мете (Пс. 38, 7)". Раније смо преставили оно што Оци наше спознаше о овоме и у чему је за човека велики значај плодова спознања и делања.
Духоносни Оци означише пет главних узрока, преко којих Бог дозвољава нашем непријатељу да против нас војује. Први је разлог то, што ми војујемо непрестано стичући врлине и злобе. Други је, то што се твар очишћује кроз бол и војевање. Трећи је да бисмо остали смирени, када узнапредујемо у врлини и праведности, и да се не бисмо погордили. Четврти је да бисмо савршеном мржњом омрзли зло. Четврти, напокон, јесте "да постанемо бестрасни благодаћу Божијом" не заборављајући на наше слабости, нити на то да нам Бог свагда помаже. Бог, по природи добар, и чак самодобар ( = добар по себи) и наддобар, не жели по својој слободној вољи да се жалосте и страдају Његова створења а нарочито човек. Нагомилавање /страсти/ у нашој природи извесно није последица Божанске слободне воље,* већ божанске икономије и старања. Да је човек остао постојан у ономе што је била првобитна воља Божија, ово последње ( = искушења) би остало непознато јер не би имало шта да се исправља. Преступљење ( = непослушност) и пад човеков пореметили су хармонију делања постојећих бића, и због овога се на овај начин исказала божанска воља, која захтева уравнотежење у нашој палој природи. Сва искушења, која захтевају од нас непрекидну борбу, по икономији су од Бога допуштена да би смо се привели поретку, како оном унутрашњем, тако и у оним спољашњим делима, јер беспоредак који сачињава наш свет представља побуну и против нас самих и против нашег Створитеља. Зли и лукави непријатељ и клеветник ђаво примљен је нашом слободном вољом, због тога што су му се првосаздани слободно потчинили, и одатле је и настала слабост људске природе. Тако се и знање наше након пада искрварило и постаде "мисао срца човечјега зла од малена (Пост. 8, 21)", и она постаде носилац бесловесности ( = безакоња) лукавога. Ум који је утемељен на Богу кроз покајање са Њим има сагласност. У делатном, пак, испуњењу појављују се и други чиниоци, и због тога постоји потреба за посредништвом и исцелитељном помоћи, како бисмо успели да се ослободимо. Исцелитељна помоћ, којом добијамо милост Божију, у сагласности са Божијом икономијом која нас разбуђује и поправља, када многи елементи нашега бића делају у правцу одбацивања Бога. "А кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са свијетом (1 Кор. 11, 32)". Према Светом Максиму Исповеднику, "као што дане наслеђују ноћи и лета зиме, тако сујета и сластољубље - (наслеђују) жалости страдања или у садашњем веку или у будућем (Св. Максим Исповедник, 400 глава о љубави, 2, 64)". Страдања и жалости су допуштене да би се овде и у овом животу ослободили од страсти, јер би другачије дошло до греховне слабости и у будућности, што би уништило спасење. "Нема онога који греши да може избећи будући суд, без драговољних страдања овде, или без невољних беда (које га сналазе) (Св. Максим Исповедник, исто, 2, 66)", и још додаје: "нико да те не превари, о монаше, као да се можеш спасти робујући сластољубљу и сујети (исто, 2, 63)". "Када ти дође неочекивано искушење, не криви онога кроз кога је дошло, него тражи (узрок у себи) зашто је оно дошло, и наћи ћеш исправљење. Јер, или кроз онога или кроз другог, но ти се свакако требао да испијеш горку чашу судова Божјих (исто, 2, 42)". У поновном проучавању искушења, Свети Максим каже да "навале искушења приводе се на једне ради уклањања већ учињених грехова, на друге - ради прекраћења сада чињених, а на неке - ради оних који би се у будуће учинили; осим оних који попуштају ради испитивања (човека), као на Јова (исто, 2, 45)".
Показаћемо ово на једноставним примерима из свакодневног живота. Наша глава хришћанска својства јесу да покушамо да испунимо наше дужности, али ако се понекад и оклизнемо, не морамо запасти у грех. Кроз покајање на безбедан начин исправљамо погрешке у нашем расуђивању, мада наше покајање често није толико исправно ( = верно), да би одстранило нашег непријатеља, те тако остајемо подложни нужностима. Ове нужности ( = неопходности) током година се умножавају и постају испреплетене са својим узроцима, чинећи тако нашу сопствену немоћ. Од појединачних се удесетостручују, устостручују, настаје их на хиљаде, те постају непознате нашем сопственом расуђивању, док су праведности Божијој познате са сваком исправношћу. Шта сада треба да се чини? Строго и одговарајуће покајање сада, и будуће самоосуђивање до смрти, свакако воде спасењу. Тада се, по икономији воље Божије научавамо, на "уобичајени начин", кушајући симптоме страдања, који одговарају рак рани прегрешења. Ово представља плаћање дуга, јер би на други начин наше спасење било доведено у опасност. Ово је један начин на који нас искушења узнемиравају. Нашој су природи, међутим, својствена сва страдања која нас током живота рањавају, и ми не можемо да разаберемо циљ божанског промишљања за оно што се, у разним приликама, догађа сваком лицу и свакој ствари. Понекад та страдања немају смисла јер су последица наших сопствених погрешака, и налазе на списку наших сопствених превида и штетовања. Али, да би се штета предупредила, божанска сведоброта понекад, можда веома много, дозвољава да дође неко искушење како би се спречила потврда нашега издајства. Ово се назива "искушење ради предупређења"*. Постоје, такође, и стечена искушења кроз заједницу узлазног и низлазног облика. Неко заједничари у страним искушењима, као, примера ради, неправедни у неправедности, злословитељ у злословљењу, обмањивач у обмањивању, и уопште искушатељ и искушавању. Ово је низлазни облик заједничарења са искушењима. У узлазном облику, духовни Оци молитвом подижу ( = отклањају) искушење од духовних чада својих и уопште од оних за које се моле. Велико је искушење за свете и за Христа, који уклањају грехе света, и који утемељише Цркву. Због овога нико ко је у искушењима не треба да се снуждава и да ропће против тога, јер на тај начин нам користи ( = помоћ) за своју непажњу и зломишљење.
Желели смо да напишемо и о својствима искушења, али то не учинисмо јер се уплашисмо и од самога описивања. Када се Света Марија Египћанка исповедила Авви Зосими и када му је испричала о страшним искушењима којима је била кушана, на питање старца о овоме, одговорила му је: "Авво Зосима, немој ме приморавати да имало причам о томе, јер се плашим да ће се /искушења/ можда вратити". Исто важи и за друге, када о искушењима причају. Нека нас Бог спаси од гнева и махнитости њихове /искушења - прим. прев./, али шта ако се без њих не можемо спасити? И опет: "Блажен је човек којега покараш, Господе, и из закона Твога научиш га (Пс. 93, 12)". И, "Ако ли сте без карања, које су сви искусили, онда сте копилад а не синови (Јев. 12, 8)".
Борба против искушења није толико тешка, када је присутна благодат Божија. "Ја усмрћујем и живот дајем, Ја рањавам и Ја исцељујем, и нема никога ко би из моје руке избавио" (Пон. Зак. 32, 39). Када тајанствено приступи материнска промисао благодати и када она подржава ( = помаже) подвижника, све је подношљиво, јер је карање истовремено са утехом: "јер нас кара на корист нашу, да будемо заједничари светости Његове" (уп. Јев. 12, 10). Ово се догађа код природних искушења, која настају од наше природне слабости и немоћи или деловањем непријатеља или ради духовног усавршавања човека. Сва се ова искушења сматрају природнима, и она су неодвојива приликом човековог подвизавања, како би се тако употпунило његово исповедање. У свим овим искушењима невидљиво је присутна благодат Божија која на тајанствен начин теши онога који се подвизава, и који због овога свагда треба да буду храбри. Тамо, међутим, где постоје неприродна искушења, борба је веома жестока и безнадежана, а храброст сасвим недостаје, док незнање надахњује и обесхрабрује подвижника, све док не почне да ропће што се родио.
Господе мој, Исусе Христе, ради утехе оних који се надају, ослободи нас од таме ове и приближи нам се спасавајућом надом. Амин.
Неприродна искушења не долазе само по вољи непријатеља, јер он нема ту власт, него су она пород лености и преузношења, које човек бесловесно прима. Небрига према дужностима води подвижника ка остављењу јер је "знао и није чинио". Он пада у руке непријатеља ради смирења, да би схватио ко га је спасао и ко га је уздигао до познања и благодати, и да све то нису његове заслуге, пошто "без Христа нисте способни ништа учинити" (уп. Јн. 15, 5). Све му се то догађа да би научио да буде смирен као дете и да не би потценио дар. Искушења, међутим, која долазе због преузношења јесу најоштрија, пошто се "Бог гордима противи" (уп. Јак. 4, 6). А када се Бог противи, ко ће се одржати? У овоме искушењу нарочито недостаје храброст. Човек се осећа сасвим беспомоћан, и ни једна молитва његова није саслушана. Не осећа се слободан да говори и Бог му се чини непријемчив и неумољив. Остали начини, који призивају одговор Божји сада не помажу, и човек окушава ад и пије горку чашу мука. Једина утеха која му остаје јесу сузе - ако их пронађе, јер се и оне заустављају - и најдубље смирење које стиже до ума и виче "из ада у који се спустих". Овде човек разуме значење речи: "радих и сачувах се", јер да је радио не би научио да је "страшно пасти у руке Бога живога" (уп. Јев. 10, 31). Они који се нађу у овом тешком искушењу, имају неопходну потребу за духовним старањем и за веома искусним Старцима, којима "мисли њихове не остају непознате" и који добро знају како човеку "искушаваноме помоћи". Свети Максим говори о четири врсте остављења, код којих су искушења застрашујућа. Прво је "икономијско", када Господ наш не слуша молитве и преклињања него одсуствује, да би нас кроз остављење вратио своме очинском старању. Друга врста остављења јесте "кушатељна", као што се догодило Јову и Јосифу. Јову - да би се пројавило његово велико смирење и храброст пред свим нараштајима, а Јосифу - да би се пројавила његова чистота и мудрост. Треће је ради "васпитања", као код Павла, да би остао смирен и поред превеликих благодатних дарова. Четврто је због "одвратности", као код Јудеја, да престаршени прибегну покајању.
Свако искушење је корисно, пошто бива сразмерно одговарајуће ономе ко прима страдање. Ово је сагласно са речи Писма, које нас уверава да ће "биће изгнани у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба" (Мт. 8, 12), за оне који буду осуђени као одбацивачи божанске воље и који не остану "до краја" у испитивању хришћанског исповедања, снажећи своју мисао и обнављајући кроз послушност њезине силе. За верне није лажна сигурност да ћемо се избавити ако се окренемо од одбацивања и издаје Бога, пошто оно што је Господ наш објавио није алегорично него стварно. Најтиранскије од свега јесте мишљење да смо отпали од љубави Божије због тога што смо увредили, и тако одстранили очинску приврженост Спаситеља нашег, која се непрестано пројављује. Нека нико не мисли да је може зауставити. "Љубивши своје који су у свијету, љубио их је до краја (Јн. 13, 1)". И ови сами се до краја враћаше Њему!
* Старац свакако не мисли да је Бог, делајући по икономији поступио неслободно, или да је на неки начин био принуђен на икономију. Старац овде жели да нагласи да страдања и страсти нису постојале у плану Божијем за човека и творевну него их је својим преступљењем човек увео (прим. прев.).
* Или "превентивно искушење" - прим. прев.
